Vlatko Stefanovski: Ja sam kao Petar Pan, odbijam da odrastem

9.4.2017.

Koncert 21. aprila u Sava centru u Beogradu, koji će legendarni jugoslovenski i makedonski gitarista Vlatko Stefanovski (60) održati sa “Big bend orkestrom slovenačke vojske” biće apsolutni spektakl. On tvrdi da je velika privilegija i uživanje svirati sa 25 ljudi, dirigentom i biti solista u većini numera.

 

- Ne mogu svi to da dožive - tvrdi Stefanovski za “Novosti”. - Radi se o bendu koji svira i zvuči fantastično. To su uglavnom džez muzičari, i to vrhunski, svi zvuče kao jedan. Deo su orkestra slovenačke vojske, ali nisu bend koji svira koračnice.

* Kakav repertoar spremate?

- Znate šta od mene da očekujete - neke tradicionale, neke moje najveće hitove i to je spremno. Ali, sudeći po “Jutjubu”, moja najpopularnija stvar je “Čuvam noć od budnih”, ne znam kako se ona izdvojila. Specijalno za ovu priliku smo spremili tu pesmu.

* Uvijek svirate zatvorenih očiju, kako je sa dirigentom?

- Savladao sam to sa simfonijskim orkestrom i naučio da sviram sa dirigentima. Morate poštovati njegovu komandu i jednim okom stalno motriti na njega. On broji vreme, pravi formu. Broj taktova za solo je otvoren, ako ste inspirisani, daće vam da provrtite svoj solo, ako niste, onda će vam namignuti da neko drugi preuzme.

* Radili ste sa najznačajnijim muzičarima, koga još čekate?

- Neukusno je u muzici nametati se za saradnju, neke čekam uporno. Zovu me ljudi, sada malo mlađi, da im gostujem na izdanjima i projektima i to rado prihvatam. Znam da im više treba moje ime, nego moj solo, ali prihvatam jer se od svakoga nešto nauči. Jedan prijatelj više, nije naodmet.

* Ostavljate utisak čovjeka koji odbija da odraste?

- Kako kaže Brajan Adams “18 til I die”. Sa 18 sam prestao da rastem, odbio sam da se umorim od života i da se razočaram. Previše volim muziku i previše volim da sviram. Još me uzbuđuje susret sa scenom, sa gitarom, ulazak u studio, rad sa dragim kolegama. Sve dok me taj adrenalin drži, i dok me zdravlje služi, mislim da ću svirati i raditi.

* Kako čuvate zdravlje?

- Ne čuvam ga preterano. Nešto nisam za zdravu hranu, jogu, meditaciju. Volim od svega pomalo - i zdravu hranu, ali i džank fud. Volim da apstiniram, ali i da popijem pivo ili vino. Ne pušim već 26 godina. Trudim se da pešačim što više, mislim da je to mnogo značajno za zdravlje. Ne bih mogao da trčim ili da provedem dva sata u teretani, to mi je silovanje organizma.

* Kada ste počinjali bilo je nekoliko časopisa, danas klinci imaju cijeli svijet u mobilnom telefonu?

- Mi smo bili posvećeni, imali smo fanatičnu ljubav prema muzici, rokenrolu, časopisima o tome. Trčao bih da kupim novi broj “Džuboksa”, “Rok magazina”, da vidim šta piše, pa svoju sliku unutra, recenziju, kritiku. Tada su opcije bile sužene, a sada su preširoke i to smanjuje draž posvećenosti. Mladi se danas “voze” po internetu, malo nasumice, malo ciljano. Moj sin gleda neke meni potpuno nerazumljive komičare, nešto čudno, što ja nikada ne bih pogledao.

* Imaju li sin Jan i ćerka Ana interesovanja za muziku?

- Sin svira bubnjeve skoro svakog dana, na moje zadovoljstvo. Uživa u tome i odličan je. Skida neke moje pesme, “Kao kakao” zna celu, kao i “Seir”. Zabavlja se. Nema viška znanja, dobro je poznavati jedan instrument. A ćerka je trenutno u Padovi na doktoratu iz italijanske književnosti.



* Čuvate li intervuje, svoje snimke?

- Čuvam štampane stvari, a video-arhiva mi je rasturena na raznim formatima. Ćerka mi je pretprošlog leta samoinicijativno sredila štampanu arhivu. Napravila je 25 registratora, sve ih hronološki sredila. Zato je red da napišem knjigu, imam sve podatke gde sam bio i šta sam radio.

* Jeste li perfekcionista?

- Nisam, u tom smislu. Morate ostaviti neku grešku, u svemu što radite. Ako ne nastane slučajno, napravite je namerno. Mora postojati greška, tako dokazujemo ljudsku prirodu.

* Kažete da grešaka ima i u vašoj muzici?

- Stalno.

* Kako to niko nije primjetio?

- Primećujem ja, ali se trudim da ih je što manje. Ljudi smo, skloni greškama, niko nije savršen. Treba težiti savršenstvu, ali ne treba sebe mrzeti ako nismo savršeni. Dovoljno je što smo unikatni.

 

ISTORIJA NA PLAKATIMA

HOBI Vlatka Stefanovskog je fotografija, ali tvrdi da nema namjeru da ih izlaže:

- Moje fotografije nisu organizovane. Imam neke stare crno-bele fotke u koferima, tačno znam gde su. Ali, imam fascinantnu kolekciju mojih plakata. Uramljenih oko 120, a neuramljenih još oko 200. To nije istorija samo onoga šta sam radio, nego vremena kroz koje smo prolazili i dešavanja na ovim prostorima. Nije sve na zidu, naravno. Pokušavam da ne opterećujem dnevni boravak karijerom. Tu nema nikakvog traga da živi gitarista, osim malog pojačala i jedne gitare.

KNjIGA - NEOSTVARENI SAN

VLATKO Stefanovski i dalje ima neostvarene želje: - Nisam snimio solo album, da sam sam sa gitarom. I nisam napisao knjigu, a to moram da uradim. Već imam ideju kako ću je sastaviti. Autobiografsku, ali ne “dobar dan, ja sam rođen te i te godine, tu i tu”. Neće biti hronološka. Radiću je naopačke. Biće originalna.

 (Novosti)